“Kako idemo, emocije sve više i više naviru na terenu na kojem je dosta ljudi poginulo, na terenu na kojem je prolivena krv. Kada naiđemo kroz dolinu grobnica Kamenicu, meni još miriše ljudska krv”, ispričao je Dervišević.
Dervišević je rodom iz Dimića kod Srebrenice. Zajedno s desetinama hiljada Srebreničana, preživljavao je najteže trenutke u enklavi u koju je izbjegao iz svog okupiranog sela. Maršem smrti je pješačio sedam dana. Priča da su to bili teški dani. Danima je hodao šumama sa samo 250 grama šećera u džepu, preživio i domogao se slobodne teritorije. To nisu uspjeli njegov brat, dva bratića, četiri amidžića, daidže, više od 30 članova uže i šire porodice.
“Ne bih vam mogao objasniti kako sam preživio. Bog je tu pomogao kome je htio pomoći. Tu nije mogao pomoći ni sin ocu, ni otac sinu, ni brat bratu, niko nikome. To je bio toliko haos da si mogao koračati sa ubijene osobe na ubijenu. Bilo je krvi do koljena”, prisjeća se on.
Za njega Marš mira predstavlja nešto posebno, bez pozivanja na neku osvetu za ono što se desilo Bošnjacima u Srebrenici.
“Međutim, možda je to i greška. Ne bi se Vučić ovako ponašao ni Dodik. Ipak, bolje je da niko ne pravi nikakve osvete. Dat će Bog pravdu, imam i zakone i sudove pa neka oni sude”, poručuje on i dodaje da mu je drago što ima puno učesnika posebno nakon izglasavanja Rezolucije o Srebrenici i poruke koju šalje ovaj Marš mira.
V. M.
(Vijesti.ba)